Hronične bolesti
Primenjene grane psihologije – vođene medicinskom psihologijom danas zauzimaju značajnu, gotovo ključnu ulogu u uspešnom tretiranju hroničnih bolesti. Medicinska psihologija podrazumeva znanja i iskustva iz različitih oblasti medicine, kontinuirane saradnje sa lekarima različitih supspecijalnosti, ali i iz same psihologije – razvojne, kliničke, sistemske porodične psihologije, mentalne higijene i konačno psihoterapije. Eklektički pristup i palijativni vid zbrinjavanja je u savremenom tretiranju različitih hroničnih bolesti nužan i podređen cilju unapređenja kvaliteta života pacijenata sa hroničnom bolešću.
Hronična bolest, u psihološkom smislu, podrazumeva „borbu“ iz dana u dan. Ustajete, radite, provodite dan i ležete sa hroničnom bolešću. Suportativni psihoterapijski pristupi su svojim tehnikama podređeni i usmereni kako na svakodnevno suočavanje usmereno na uspostavljanje željenog higijensko dijetetskog režima ali i kvaliteta života pojedinca. U svojoj psihološkoj genezi, hronična bolest nosi određene poteškoće u svojim fazama. Prihvatanje bolesti, sebe kao izmenjenog, odnos prema njoj, staranje, samobriga, odlasci na kontrole, su praćeni različitim psihološkim stanjima – strepnja, napetost, depresija, bes – a koje suštinski predstavljaju mentalni odgovor tzv. odbrambenih snaga ličnosti pojedinca. Određeni odbrambeni mehanizmi odgovaraju određenim fazama i etapama nošenja sa hroničnom bolesti.
Iskustvo u radu sa pacijentima sa hroničnim bolestima nam omogućava, kako da dijagnostikujemo posledično mentalno stanje tako da i poboljšamo prvo tehnike suočavanja, potom i odbrambene mehanizme ličnosti koji zasigurno daju rezultate na somatskom planu – gde smanjuju akutne i preveniraju hronične posledice bolesti i zasigurno unapređuju kvalitet života i objektivno produžavaju život. Ovakav vid psihološke podrške je tek u poslednjih desetak godina prisutan u većem, ali nedovoljnom broju zdravstvenih ustanova i to isključivo tercijarnog nivoa. Potreba za psihološkom podrškom, odnosno palijativnog zbrinjavanja uživa snažnu emprijsku, ali i podršku praktičara ovih oblasti.
Socijalna uslovljenost hroničnih bolesti zauzima značajno mesto u našem radu. Odnos porodice, podrška primarnog okruženja, doživljaj pojedinca u odnosu na promenu i adaptaciju na novonastale uslove života su neke od psihoterapijskih tema koje se obrađuju. Izborom pojedincu prilagođenih bihejvioralnih modela, pacijente vodimo kroz etape prihvatanja, prilagođavanja, održavanja – što je neretko i najteže, i konačno preveniranjem pada u kvalitetu ponašanja usmerenih na staranje o hroničnoj bolesti.
Prirodno je zaključiti da znanje o bolesti, kao i kompetentnost u pratećim elementima kontrole (npr. kod dijabetesa davanje injekcija insulina, provera šećera u krvi, i sl) i veštine u rešavanju problema zauzimaju ključno mesto u životu pacijenata i njihovoj uspešnoj ili neuspešnoj kontroli dijabetesa – bez obzira koja faza bolesti je u pitanju. Teme koje su u dosadašnjoj praksi najčešće pominjane kao zone potencijalnih komplikacija u prihvatanju i tretmanu hroničnih bolesti se prvenstveno odnose na znanje o bolesti, strukturu ličnosti, aktuelne tehnike suočavanja, odbrambeni mehanizmi, podrška porodice kao i šireg socijalnog sistema.
Vrste hroničnih bolesti sa kojima se u stručnoj praksi najčešeće susrećemo su dijabetes melitus, astma, epilepsija, recidivirajući abdominalni bol, različita gastroenterološka, imunološka stanja, kao i ortopedska ili stanja nakon hirurškog zbrinjavanja koja zahtevaju dugotrajan hospitalni tretman, rehabilitaciju ili habilitaciju.